Usvojenje je najpotpuniji i nejefikasniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. Usvojenjem se detetu obezbeđuje razvoj u porodici u kojoj usvojioci preuzimaju ulogu roditelja i vrše sva prava i dužnosti koja čine sadržinu roditeljskog prava. Usvojenje je neraskidivo i usvojenjem dete zauvek postaje deo svoje nove porodice.

Usvojitelji mogu biti supružnici ili vanbračni partneri. Izuzetno, usvojenje je moguće i od strane pojedinca.

Usvojitelji ne mogu biti:

• Osobe koje su potpuno ili delimično lišene roditeljskog prava
• Potpuno ili delimično lišene poslovne sposobnosti
• Osobe obolele od bolesti koja štetno može delovati na usvojenika
• Osobe osuđene za delo iz grupe dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela.

Dete se ne može usvojiti pre nego što navrši tri meseca života. Razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 ni veća od 45 godina.

Odluka o usvojenju, kao i izbor usvojilačke porodice je u nadležnosti organa starateljstva – centra za socijalni rad opštine na kojoj dete ima prebivalište, odnosno boravište. Zasnivanju usvojenja prethodi složen i sveobuhvatan stručni postupak, koji se sastoji iz četiri dela:

• Utvrđivanje postojanja zakonskih uslova za usvojenje (i na strani deteta i na strani usvojilaca) – da li je dete trajno lišeno roditeljskog staranja, da li su usvojioci podobni za usvojenje i da li je usvojenje u najboljem interesu deteta
• Utvrđivanje opšte podobnosti usvojilaca za usvojenje – da li usvojioci ispunjavaju sve formalne, psiho-socijalne, zdravstvene i pedagoške uslove za usvojenje deteta
• Obezbeđivanje potrebne pomoći biološkim roditeljima deteta, pružanje svih potrebnih informacija potencijalnim usvojiocima, priprema svih zainteresovanih strana u postupku (dete, biološki roditelji, usvojioci)
• Utvrđivanje komplementarne ili konkretne podobnosti deteta i usvojilaca – da li roditeljski kapaciteti konkretnih usvojilaca odgovaraju potrebama konkretnog deteta